Nasilje nad ženama nije samo društveni problem, ono je i duboko ukorenjen psihološki obrazac koji se oblikuje mnogo pre nego što osoba stupi u partnerski odnos.
Iz psihodinamske perspektive, način na koji biramo partnere i ulazimo u odnose oblikovan je modelima koje smo usvojili u primarnoj porodici. Tu najpre učimo šta je bliskost, šta je „normalno“ u partnerskom odnosu, kako se konflikt rešava, kako se osećanja izražavaju i šta mi „vredimo“ u odnosu sa drugima.
Ako jedan zdrav model ne postoji, mi ćemo u odraslom životu znati samo šta ne želimo ali nećemo znati kako izgleda ono što jeste zdravo. Tada ponavljamo nesvesne obrasce: ili kopiramo odnose iz kojih potičemo, ili bežimo od njih po svaku cenu, ali ostajemo zarobljeni u istom krugu. Ne znamo kako izgleda partner “koji voli zdravo”. Ne znamo kojim delom sebe da uđemo u odnos. Ne znamo kako izgleda naša uloga kada odnos nije zasnovan na dinamici kojoj smo navikli.
Zato je važno razumeti da problem nije samo u „pogrešnom izboru partnera“. Problem je u tome što biramo odnose na osnovu obrazaca koje nismo sami birali već smo ih nasledili.
Kada ličnost nije razvila kapacitet emocionalne zrelosti, osoba često ulazi u odnose u kojima očekuje da partner kompenzuje ono što ona sama nije izgradila u sebi. Tada odnos ne može biti siguran, stabilan niti ravan. Zdrava veza je moguća tek kada se pojedinac razvije do tačke unutrašnje, a ne spoljne stabilnosti.
Zašto mnoge žene ćute?
Ćutanje nije slabost — ono je odbrana. Ali ćutanje je i naučeni obrazac, nastao mnogo pre nego što se nasilje dogodilo. Mnoge žene ćute zato što su tokom života, još kao devojčice, u porodici, školi, odnosima ili bliskim okruženjima više puta doživele izostanak reakcije kada su se poverile ili izrazile bol, strah ili nepravdu.
Kada okruženje ne reaguje ili reaguje pogrešno – minimizuje problem, racionalizuje ga ili prebacuje krivicu na žrtvu, formira se duboka psihička poruka:
„Moje iskustvo nije važno.“
„Moja bol nije legitimna.“
„Ako progovorim, ništa se neće desiti.“
I ta poruka se kasnije ponavlja u partnerskim odnosima: žrtva ćuti ne zato što ne vidi šta doživljava, već zato što je naučila da je niko neće zaštititi. Da je njeno iskustvo nevažno. Da je ona nevažna.
A to nije istina!
To što neko nije reagovao ne znači da žrtva nije važna. To znači da okruženje nije imalo kapaciteta da prepozna njen bol.
Siguran odnos, najčešće psihoterapijski, ponekad je prvo mesto gde žena doživi suprotno iskustvo: da je viđena, čuta i da njena istina ima prostor. To postaje korektivno emocionalno iskustvo koje vraća osećaj sopstvene vrednosti i snagu da reaguje, prijavi nasilje, izađe iz odnosa i krenе putem oporavka.
Nasilje nikada nije odgovornost žrtve.
Ali odgovor na nasilje u meri u kojoj osoba ima snage, kapaciteta i podrške, jeste deo njenog procesa osnaživanja. To nije osuda, već poziv da žena kroz podršku razvije unutrašnju snagu, veri sebe, pronađe glas koji je potisnut i vrati kontrolu nad sopstvenim životom.
Na nivou pojedinca, naš je zadatak da radimo na sebi:
- da prepoznamo svoje obrasce,
- da raskinemo sa modelima koji nas sputavaju,
- da naučimo kako izgleda zdrav odnos i da sazrimo dovoljno da bismo mogli da ga živimo.
Na nivou društva, naš je zadatak da stvorimo okruženje u kojem će žena znati da će biti zaštićena kada progovori, i u kojem nasilnik zna da nasilje neće biti tolerisano.
Nasilje nad ženama nije „tuđa priča“. To je pitanje obrazaca koji se prenose generacijama i odgovornosti koju moramo preuzeti kao pojedinci i kao društvo. A promena počinje jednim pitanjem:
Kakav odnos verujem da zaslužujem i šta sam spremna da uradim da bih živela slobodno, sigurno i dostojanstveno?
